Polako, ali sigurno, ušla sam u dvanaestu nedelju trudnoće. Prvo tromesečje je već iza mene, preda mnom je još (samo) šest meseci! Za sada je sve u redu, ne osećam neke naročite promene na telu, uredno sam se hranila, našla sam fizičku aktivnost koja mi odgovara... Ukratko , navikla sam se na novonastalu situaciju u životu.

Ali jednu stvar na koju se još uvek nisam navikla i ne mogu da prevaziđem jesu besmisleni komentari koje dobijam od ljudi oko sebe. "Hej , naspavaj se dok još možeš." Aha, dobro, kao da se san nagomilava, pa ću ga "izvaditi"iz rezerve kad mi zatreba. Ovo mogu da čujem jednom, dvaput, pa čak i tri puta, a da se ne iznerviram, ali četvrti put će naravno biti ispraćen nekim mojim ne baš lepim komentarom. Čini se da hormoni rade svoje.

„Hej , znači sada si na početku četvrtog meseca?“ Pa ništa ti se ne poznaje“. Čekaj , da li bi ovo trebalo da bude kompliment? Ili bi trebalo da bude dobronameran savet da zakažete hitan termin kako biste bili sigurni da je sve u redu. Kako treba da izgledam? Valjda da se je moj trbušćić poznavao, opet bi se izašlo sa nekim "pametnim" komentarima. Ne znam, jednostavno me nervira.

Ovde ću dodati i „nemoj da stojiš toliko dugo na nogama, lezi“, „digni noge ovde na ovoj stolici“, „nemoj da nosiš farmerice da ne stisneš bebu“, „pij više mleka, neka ima za bebu“, kao da ja ništa ne znam i sve mi treba pričati kao malom detetu.

U redu, pre nego što ovo pretvorim u „knjigu žalbi“, verovatno bi trebalo da napravim kratku pauzu. Očigledno je ovo jedan od onih dana kada moji hormoni misle da je najbolje biti sam, u nekoj tihoj prašumi gde niko neće sa mnom da deli svoje mišljenje, jer će svi pogrešiti.

Ovo je jedan od onih "ne diraj me" dana. Da li se to sada dešava samo meni? Da li druge trudnice oko mene nemaju ovakve dane ili ih uspešno kriju? Da li sam ja loš čovek što ovih dana ne mogu da brojim ni do 3, a kamoli do 10?

Da li me neko razume?

Očajnički mi je potreban iskren razgovor, bez osuđivanja i bez suzdržavanja.

Tvoja, potpuno haotična,

Nina.